Bila sam joj najbolja prijateljica. Ili sam bar mislila da jesam. Imale smo ritual da se bar jednom svakog meseca nađemo, izležavamo , gledamo filmove, cmizdrimo i smejemo se zajedno i jedemo sav junk food koji nam se nađe na dohvat ruke u tom trenutku. Bilo je red smejanja, red suza. Uživala sam da provodim vreme sa njom. Nekada sam joj dolazila čak i nenajavljena, čisto da je iznenadim i vidim njenu reakciju. Znala me je i opsovati, i iznervirati se…ali nam uvek na kraju bude super tih par dana zajedno. Vodila je računa o meni, nije mi dala da se neobazrivo izložim podsmehu ili sažaljevanju drugih jer je znala da mi se to često dešavalo u jednom periodu. Znam da sam ponekad bila i naporna, i tvrdoglava kao mazga ali sam je volela, i znam da je ona volela mene. Zato i ne znam šta se desilo ali ona je nestala, bez traga, bez glasa, bez najave. Ne znam ni u kom je gradu sada, ne mogu da joj se javim niti da joj nenajavljena dođem kao nekada. Osećam kao da sam upala u neku crnu rupu odakle je ne vidim, i odakle ni ona mene ne może videti niti me dozvati. Iako je ja dozivam svakoga dana, svakoga
meseca…Plašim se da da me je tek tako odsekla iż svog života iako smo se dogovorile da ćemo umreti zajedno kao što smo i živele zajedno…jer to smo mi, prijateljice života! Mada sam znala da to nije realno, ipak sam duboko verovala u naš pakt. Još uvek se nadam da će se pojaviti i reći: „Hey, nedostajala si mi” …jer ona meni jako nedostaje!
****
Želim da vam ispričam priču o mojoj prijateljici, do tada nevidljivoj i ponekad dosadnoj ali onoj koja je uvek tu, i na koju možeš da se osloniš da će doći sigurno. Ili sam ja verovala da je tako.
Oduvek sam mislila da sam jako srećna jer imam redovne menstruacije. Na svakih 28 do 30 dana je stizala. Mogla sam odmore planirati prema njoj, kako se ne bih brinula da li ću moći da se sunčam i plivam. Prvih par dana je uvek bila bolna ali i to brzo prođe tako da sam se vremenom navikla i na taj bol. A onda je počelo sve nekako da se menja. Menstruacija je bivala sve obilnija, imala sam odlive i jako bolna buđenja u sred noći. Otkrila sam da su mi miomi u materici naglo narasli i da je morala da se odradi intervencija njihovog odstranjivanja kako bi spasila svoju matericu a mentruaciju vratila u „normalne“ tokove. I taman kad je sve to prošlo, sve je bilo kako treba, odjednom kao šamar u lice rečenica: „Znate kako, to je tumor!!!“ . Posle 6 meseci od intervencije otkrivam da imam maligni tumor dojke. I tada kreće totalni rolerkoster informacija o načinu i dužini lečenja. I ne, neću vam sad pričati o svemu tome, nije to tema danas, to ćemo ostaviti za neku drugu priliku. Pričaću vam o njoj, mojoj prijateljici, mojoj menstruaciji! U procesu lečenja saznala sam da ću morati da budem na hormonalnoj terapiji minimum 5 godina. To je ujedno značilo da će me doktori uvesti u veštačku menopauzu kako bi sačuvali reproduktivne organe od razvoja tumora. Prvi dan hemioterapije dobijam injekciju kojom me uvode u menopauzu. Bio je to inače i poslednji dan moje do tada redovne mentruacije, 28.jul 2017! Dan posle probudila sam se bez krvavog uloška. Pomislila sam oh, kakva sreća, narednih 5 godina neću brinuti o bolovima, odlivima, promenama raspoloženja…Ali kako je vreme prolazilo shvatala sam da mi je užasno teško, da se nadimam, zadržavam vodu u nogama,
teško hodam, dobijam na kilaži, i imam promene raspoloženja baš tokom meseca kada bi, da je sve ok, trebalo da dobijem menstruaciju. Počela sam da se pitam kada će doći dan da je ponovo vidim, osetim taj bol u stomaku, i izbacim sve toksine iz svog tela. I taj dan bi trebalo uskoro doći, jer prošlo je skoro 5 godina od početka terapije. Svaki put kada idem na kontrolu isčekujem da mi kažu da prestajemo sa menopauzom, da se vraćam normalnom životu.
I mislila sam da ovo nikada neću reći, ali nedostaje mi, jako mi nedostaje moja prijateljica, moja menstruacija! Čak i kada me sve boli, i kada ne ustajem iz kreveta, jedem junk food, plačem i smejem se, čak i kada mi nenajavaljena dođe u sred noći i ja je opsujem….sve mi nedostaje. I znam da ću je, kada se pojavi, a čvrsto verujem da će to biti uskoro, obradovati novim ulošcima i tamponima, jer sad imam Pom Pom. A znate kako se oni koji pobede tumor odjednom okrenu prirodi, zdravoj ishrani i prirodnim proizvodima?! E pa tako sam i ja. Sve što mogu da unesem u svoj organizam ili stavim na sebe a da je organskog porekla tu sam prva 😊. Kvalitet mi je jako važan, i jedva čekam da ih isprobam „istinski“, kada dođe ona a ja joj dobacim: „Hey, nedostajala si mi!“